ББНС лого

Адамовићи, исписници грађанског
Новог Сада - Портрети Шандора и Саше Адамовића

Огњен Карановић, историчар

Ognjen_karanovi_

У данима када грађани Новог Сада са нестрпљењем и великом, али оправданом надом очекују чувени избор за ласкаву титулу "европске престонице културе" у којој бисмо могли да уживамо 2021. године, није на одмет да се присетимо и времена када је наш Град истински представљао својеврсну метрополу јужнопанонског басена, а свакако и престоницу лепоте књижевног израза, достигнућа науке, уметности, политике и уопште културе. Развитак Новог Сада из Рацке вароши, односно шанца Петроварадинске тврђаве, у престоницу грађанске културе и начина живота, отпочео је већ са добијањем статуса Слободног краљевског града 1748. године. Наредних деценија, економски оснажан слој новосадског "гражданства" омогућио је да Град преузме примат духовно-културолошког и политичко-административног центра српског етноса и других конфесионалних и етничких скупина на овом простору. Међутим, често се запитамо ко су били ти "граждани" којима ми Новосађани XXI века дугујемо макар и захвалност што су нам омогућили да се поносимо достигнућима наше вароши и чињенице да смо данас уопште у прилици да нас други препознају као новосадске становнике. Са друге стране, поставимо себи питање, да ли су то они исти "оци" и "преци Нова Сада" и новосадисти пред чијим сенима морамо и да се постидимо, јер често не умемо ни да се присетимо њихових имена, која понекад живе само у успоменама покојих придева у називима градских палата, ретких спомен-обележја и звучних топонимских назива познатих градских квартова или дражесних приградских насеља. Творци грађанске културе Новог Сада нису припадали само академским круговима и слоју ненадмашне интелигенције у XVIII, XIX и XX столећу, већ и појединцима и породицама угледних трговаца, занатлија, банкара, индустријалаца, па чак и виноградара. Једна од тих породица, "расадница" најчувенијих заточника афирмације новосадске привреде, политике и културе била је и трговачко-виноградарска фамилија Адамовић. Можда је прави тренутак да покушамо наново да откријемо прошлост поменуте породице, чија повесница нас упућује на разлоге због којих кажемо да су Адамовићи културу виноградарства преточили у уметност достојанственог живота једног града. Можда ћемо дате разлоге најбоље препознати у нитима портрета два Александра, оца и сина, Шандора и Саше Адамовића, чија имена не смемо да препустимо немилости памћења овдашњих хетакомби увек незахвалне историје.