ББНС лого

Аница Савић Ребац - портрет учене Новосаткиње

Огњен Карановић, историчар
Милорад Вукашиновић, публициста

Autori_esej2

Поставља се питање колико ми данас уопште познајемо делатнички опус Анице Савић Ребац. Одговор је сигурно поразан, уколико се сложимо да су наша сазнања о њеном делу обимна колико и она о цртицама из њеног приватног живота. Чак и мања. За пример, осврнимо се само на интересовање академских, књижевних и научних кругова према студиозном проучавању наведеног опуса Анице Савић Ребац и увидећемо да је у протеклих шест деценија од њене смрти запрепашћујуће занемарљив број интелектуалних стваралаца оставио писани траг или сведочанство о истраживању живота и делатности жене коју је Дени Сора пред Други светски рат уврстио у списак "...од двадесет најумнијих људи свог времена који би могли спасити цивилизацију..." или за коју је Ребека Вест говорила да је стуб цивилизације, описујући живот Анице Савић и Хасана Ребца у свом луцидном путопису "Црно јагње и сиви соко". Поред поштовања вредног пожртвовања Љиљане Вулетић, ауторке монографије "Живот Анице Савић Ребац" из 2002. године и дивљења истакнутог прегалаштва Новосађанке Даринке Зличић класичне филолошкиње која је распродала сопствену имовину како би објавила сабрана дела Анице Савић Ребац, постоји још свега десетак текстова наших еминентних интелектуалаца који говоре о делу овог горостаса философске мисли, филолошке речи и литерарног пера. Између осталих, писали су Станислав Винавер, Иван Лалић, Радован Поповић, Јован Ћулум и велики Оскар Давичо. И ту се списак дужничких оваплоћеника, отприлике и завршава. Није сасвим сигурно да ли је Јован Дучић био у праву када је изјавио да ће дело Анице Савић Ребац "... критика прећутати, али само зато што не знам ко би умео да о томе каже праву реч...". Сличну позицију можемо да повежемо и са речима Ивана Лалића да је потпуно изненађујуће да Аничин "фини, образовани, луцидни дух није имао знатнијег одјека у овој средини...". Пре би смо могли рећи да би било изненађујуће да се догодило обратно, те да је вредност наведеног духа заиста одјекнула у овој средини. Из датог разлога није баш исправна поетским шарама осликана теза Јована Дучића да се о Аничином делу једноставно није имао ко исправно изразити. Наравно, велики песник је тиме упутио предиван комплимент души своје песничке сапатнице, али у исказаној мисли приметан је снажан слој опорне горчине. Тешко можемо да се сложимо са тезом да у ондашњој или данашњој интелектуалној заједници није постојао или не постоји личност која би умела да искаже исправан и аргументовано проверљив суд о делу Анице Савић Ребац, а хипотетички речено, уколико не постоји ниједан исправан или како каже Дучић "паметан" став, зар је заиста немогуће пронаћи било коју реч, паметну или не, о опусу наше заточнице ренесансног препорода цивилизације. Постоји могућност да се одговор и на ову дилему о Аничином турбулентном животу крије у раније поменутој апстрактној цензури која се спроводила или спроводи над њеним делом.