ББНС лого

Аница Савић Ребац - портрет учене Новосаткиње

Огњен Карановић, историчар
Милорад Вукашиновић, публициста

Autori_esej2

Већ смо говорили о томе колико су академска јавност и Аничине колеге уважавале њен рад и интелект. Више и није потребно рећи од чињенице да је нпр. један Црњански, заточник, ако не и творац српског књижевног израза претходног столећа, због неузвраћене емотивне наклоности према Аници после 1919. године, приликом њеног првог покушаја да публикује збирку песама "Вечери на мору", издавачу послао допис следеће садржине: "Гђица Савић је песничка душа нема сумње -- али ово је слаба збирка -- и нема је смисла издавати. То је и мишљење Андрићево". Допис је послао уз молбу издавачу да исти остане дискретан гледе поменутог писма. Наравно да то није било "и Андрићево мишљење", као ни Винаверово или Исидоре Секулић, који су имали разумевања за Аничину књижевност. Међутим, сви ти тумачи "слабости књижевног опуса" Анице Савић Ребац, ускликнули су од узбуђења, када су чули вест да је Аница пререзавши вене 4. на 5. август 1953. године покушала себи да одузме живот. Наравно, нису ускликнули из радости, већ из пуке злураде опчињености изворима балканских малограђанских оговарања. Сви су наједном остали пренеражени, мада је Аница тај чин најављивала и отворено о њему говорила. Наиме, трагедија и туга су налегле на њена плећа од момента када је њен вољени Хасан тешко оболео почетком педестих година XX века. Наведени покушај самоубиства догодио се у ноћи након смрти Аничине животне узданице. Тада почиње завршни чин њене античке трагедије, који је окончан два месеца касније, када је 7. октобра 1953. године извршила самоубиство испаливши метак из револвера право у своје срце. Није желела да живи без Хасана и сматрала је да без њега више нема свету шта да понуди. Пронађена је на плавом канабету прекривена јорганом и тај комад намештаја опоруком је завештала Матици српској, где се и сада налази у њеним свечаним салонима. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду. Разлоге самоубиства нико није боље објаснио до саме античке трагичарке заробљене у клинчу малодушја средине којој је све посветила и оставила: "Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће поникло је, такорећи, заједно са мном, развијало се нарочито под утицајем античких схватања о самоубиству и постало једно од одредница моје животне концепције, од органских закона моје природе? То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу, али баш зато не желим да живим бедно?. Живот ми је даровао многе предности, па и ову последњу да могу умрети свесно и аутономно." Смрт никада није оправдана, нити разумљива, али античко схватање живота, самоубиство је вредновало у складу са карактером духа онога који се одлучивао на тај чин. Дакле, било га је могуће поздравити, али оно што је за антички свет било неопростиво и светогрдно, односило се на чин убиства сећања. Такав злочин у антици је уважаван и примењиван само у форми заслужене казне. Због чега је Аница кажњена... питам се?