ББНС лого

Арса Теодоровић, иконописац и портретиста

Јованка Симић, новинар

Jovanka_simic_novinar

Неговао је блиске односе и с Јованом Рајићем, као и митрополитом Стефаном Стратимировићем. Теодоровић је 1803. године добио право новосадског грађанства, а 1815. постао је и члан новосадског Комунитета, што додатно говори о угледу који је као сликар успео да изгради.

Његова сликарска каријера текла је узлазно захваљујући ликовним, али и социјалним вештинама уметника. Осликао је 20 цркава, а овако обиман опус је постизао у сарадњи с другим, млађим сликарима, већином његовим ученицима који су подражавали рад главног мајстора. Заједно са групом српских сликара који су око 1800. године завршавали бечку уметничку Академију, Теодоровић је увео новине у религиозно сликарство повезујући каснобарокне и класицистичке утицаје.

Највише времена уложио је у сликање икона. Израдио је 26 иконостаса (Футог 1798., Пакрац 1800., Вршац 1808--09., Велики Сент Миклош 1809., Будим 1810., Нови Сад 1811., Белењиш 1812., Карловац 1813., Земун 1815., Сремска Митровица 1815--16., Велики Бечкерек 1817., Баваниште 1818., и др.). На тим иконостасима, рађеним на основу гравира великих ренесансних и барокних мајстора, уочени су: једноставан цртеж, прегледна композиција, уздржана палета и идилично осветљење. Позадине својих библијских сцена украшавао је остацима античких стафажа, остацима грчких храмова, аквадуктима, медитеранским пејзажима.

На његовим раним радовима уочљив је утицај барокног еклектичног манира Теодора Илића. Већ на иконостасу у Меленцима, Теодоровић се враћа каснобарокном еклектицизму. Тек у каснијим радовима, у земунској Богородичиној цркви и будимској Саборној цркви, Теодоровић је јасније исказао своја неокласицистичка опредељења. Године 1821., слика своју историјску композицију "Стеван Штиљановић дели храну сиротињи". Упркос амбицијама уложеним у њу, није успео да свом угледу дода реноме историјског сликара.