ББНС лого

Бранко Радичевић, поета непролазне младости

Јованка Симић, новинар

Jovanka_simic_novinar

Наредног лета, навршиће се 165 година од смрти највећег српског лиричара Бранка Радичевића и 135 година откако су његови посмртни остаци пренети из Беча на Стражилово, крај Сремских Карловаца. Смрт га је пресрела прерано, а на повратак из туђине у Карловце чекао је три деценије.

Рођен је у Славонском Броду 28. марта 1824. године, у породици Тодора и Руже Радичевић, кћерке богатог вуковарског трговца Јанка Михајловића. Пошто је свет угледао дан уочи светог Алексија, по њему је и добио име на крштењу, али је уочи објављивања своје прве књиге, име променио у Бранко. Његов отац био је чиновник који се бавио књижевношћу. Са немачког на српски језик превео је "Виљема тела".

Са оцем Тодором, мајком Ружом, братом Стеваном и сестром Амалијом, која је умрла у другој години, Бранко је живео у Земуну и Темишвару, али Сремски Карловци су се најдубље угнездили у песниковој души. Он се за ту лепоту и испуњеност, Карловцима и Стражилову одужио незаборавним стиховима чија је снага и лепота нашла пут и до данашњих генерација.

Већину својих песама Бранко је писао као елегије. У јеку Вукових полемика са противницама реформе српског језика, Радичевића прва збирка доказала је да се и на народном језику могу испевати уметничке песме. Најпознатије Радичевићево дело је поема Ђачки растанак, у којој је опевао Карловце, Стражилово и Фрушку гору, ђачке несташлуке...

Поживео је само 29 година, написао свега 54 лирске и седам епских песама, али и тај невелики опус био је довољан да, уз Змаја и Лазу Костића, стекне углед најзначајнијег песника српског романтизма. Од лета 1836. године када се уписао у Гимназију у Сремским Карловцима, ова чаробна варош имала је пресудан утицај на поезију Бранка Радичевића.