ББНС лого

Дан Града Новог Сада

Љиљана Драгосављевић Савин, историчарка

Ljiljana_savin

То је све испочетка било скромно и несређено. Државни порезници су овде 1698. год. нашли мало сталних становника. У свом латинском извештају, који су поднели властима, затечено насеље су назвали "suburbium Petrovaradiniense" или "Rascianica civitas trans Danubium situate", што значи предграђе Петроварадина или Рацка варош прекодунавска, пописали су само 32 домаћина, од чега 12 војника и 20 занатлија. Но, већ следеће 1699. год. то стање се мења. Насеље се попело на 43 грађанска становника и добило 215 породица Срба граничара. Један део насеља и његовог атара прелази под војну управу, под команду српских официра и граничарски војни поредак и постаје Петроварадински Шанац ("die petervardeiner Schanz"). Када се, нешто доцније, 1702. год. основала Подунавска војна граница у њен бачки део припао је, поред Бачке Паланке, Вилова, Ковиља и Титела, и Петроварадински Шанац. Он постаје седиште оберкапетаније. Овај нагли скок броја становника најбоље сведочи колики је стратешки значај придаван обезбеђењу понтонског моста и залеђу Тврђаве. Седиште Бачко-сегединске епархије је пресељено из Сегедина у Петроварадински Шанац 1708. год. Већ тада ово насеље се високо котирало међу Србима јужне Угарске. Премештање епископата имаће веома важан значај за даљи развој насеља и убрзати његово прерастање у град. Јер, захваљујући предузимљивим епископима и свештенству, за кратко време ће бити подигнуто неколико храмова, прорадиће прве школе, болнице, тзв "убошки домови", као и друге јавне установе. Није мање важна ни световна интелигенција која се почиње окупљати око цркве. Тиме на замаху добија духовни живот и јача национална свест код Срба. Становништво готово комплетног српског села Алмаш (из околине Темерина и Србобрана) се 1718. год. преселило у Шанац, због неког данас већ заборављеног неспоразума са локалним коморским властима. Населили су Подбару, стари новосадски кварт, и подигли Алмашку цркву.