ББНС лого

Долазак жељезнице у Војводину и њен утицај на развој Културе у Војводини

Предраг Ђурановић, дипл. инж

"Данас стиже у Нови Сад поверенство које ће имати да одреди да ли се наша нова железничка пруга до Суботице може предати промету.

Први влак, који редовно повезе путнике том пругом имаће великог историјског значаја у морално-културном развитку Новог Сада и околине му?" [1]

Тако је те давне 1883. године у листу Застава најављено отварање нове пруге која ће у даљем периоду у потпуности променити привредни развитак Новог Сада, али не треба заобићи и њен кључни утицај на културни развој Новог Сада.

Пруга је пуштена у саобраћај у четвртак 05. марта 1883. године, и иако је дан био хладан, одзив Новосађана је био масован и владала је општа еуфорија. Могло се рећи да су Новосађани коначно дочекали воз каснећи за Банаћанима који су привилегију да се возе возом имали још од 1856. године, када је у јавни саобраћај пуштена пруга Јасеново -- Бајзаши, отворена 1854. године за превоз угља.

Тог дана око 18:30 часова приспела су три воза, први је довезао железничке чиновнике на поједине станице, други се састојао од три локомотиве и служио је за пробе мостова, док су се трећим довезли директор угарских државних железница, Л. Толнај и начелник грађевинске инспекције, министарски саветник Л. Нађ.

Локација зграде железничке станице налазила се у јужној периферији града на месту где је данас лиманска пијаца. Она је са градом била повезана трамвајем и то са линијама које су је повезивале са данашњом Дунавском, Темеринском и Футошком улицом. Зграда се састојала од централног хола са благајнама и чекаоницама, као и од службених просторија и ресторана. Поред главне зграде налазили су се магацини и зграда за поштански саобраћај и царину која је једина сачувана зграда до данас и она и даље служи за потребе поште. Интересантно је поменути како се у горе поменутом чланку "Заставе" запажа како је новосадска станица мања од станица у Киш-Керешу (данашњa Стара Пазова, прим. аутора) или Инђији и то сматрају политичким односом према српском живљу:

"Киш -- Кереш и Инђија, што вреде таман толико колико један кварт Новог Сада, па имају веће, пространије станице него Нови Сад. Али у Керешу станују помађарени Словаци. Инђија је претежно немачка, а Нови Сад је од 1867. године кост у грлу свакој влади." [1]