ББНС лого

Георгије Бранковић, патријарх и заборављени добротвор

Јованка Симић, новинар

Jovanka_simic_novinar

Ђорђе је тако постао ђакон на првој архијерејској служби у обновљеној катедралној цркви новосадској. Само недељу дана касније, са Сенћанком Јеленом Тешић ступио је пред олтар и примио Божју благодат оличену у једној од седам светих тајни, у браку. Затим га је епископ Платон примио у конзисторијалну писарницу, а о Божићу 1856. и запопио и доделио већ остарелом и онемоћалом оцу Тимотеју за капелана.Три године доцније, епископ је Георгија произвео у чин пароха и протопрезвитера сомборског.

Захваљујући ревности младог проте, у Сомбору се, више него у било ком другом српском месту на просторима Аустроугарске, славило име Господње. У цркви је задржао добар ред,наслеђен од проте Василија Ковачића: сваки дан држао је цело правило, укључујући и литургију. При богослужењу увео је и лепо појање, нарочито у недељне и празничне дане.Проповеди су му биле мудре и поучне.

При том, није се ограничавао само на духовна питања, показивао је интересовање и за друге сфере друштвеног живота и јавног рада, те није било изненађујуће што га је "Земаљски школски савет" у Темишвару 1862.године наименовао за управитеља Српске учитељске школе у Сомбору. Тиме је отпочео најплоднији период сарадње између Српске православне цркве и Препарандије у Сомбору.

У овој вароши,у којој је службовао до 1879.године, Георгије Бранковић почео је да плете венац својих доброчинстава. Из тог периода остало је забележено да је на ползу народа дао више него, заједно, сви поглавари Карловачке митрополије после Стефана Стратимировића.