ББНС лого

Георгије Бранковић, патријарх и заборављени добротвор

Јованка Симић, новинар

Jovanka_simic_novinar

У првим годинама требало је решити и патријархово "стамбено питање". Резиденција претходних српских патријарха у Сремским Карловцима постала је тесна и неадекватна, па је Георгије Бранковић 1892. године одлучио да сагради нову, поверивши тај посао архитекти Владимиру Николићу. Фонд у који су се сливала средства, намењена подизању новог патријаршијског дома, установљен је још у доба митрополита Стефана Стратимировића (1757 ? 1836), који је приложио 50.000 форинти. Сума је до 1891.године нарасла на више од 272.000 форинти, па се, после освећења темеља могло почети са градњом.

Једна од најкрупнијих заслуга патријарха Георгија је покретање "Српског Сиона", недељног листа за црквено-просветне и аутономне потребе Српске православне митрополије карловачке. Значај оваквог гласила схватали су и претходни српски јерарси, али су сви њихови напори усмерени у том правцу углавном постајали узалудни због константне оскудице у новцу.

Залагањем патријарха Георгија, у манастиру Хопову је 1893. основана монашка школа, где су монаси изучавали световне, економске и богословске предмете. Ова школа је затворена после шест година, добивши замену у Манастирском семинару у Сремским Карловцима. Исте године је патријарх одржао парастос и у зиду капеле манастира Раковац похранио кости митрополита београдско-карловачког Вићентија Јовановића које су тада, после читавих 150 година, најзад нашле вечни мир.

У наредне две године, напори патријарха Георгија били су усмерени на одбијање два агресивна напада на српску народно-црквену аутономију. Наиме, Доњи и Горњи дом државног угарског Сабора започели су 1894. обликовање црквено-политичких реформи. Прави узроци су били много озбиљнији,а огледали су се у намерама угарске владе да што је више могуће ограниче српску аутономију и онемогући институционално противљење Срба тада актуелним црквено-политичким реформама.Није изостала адекватна реакција патријарјха Бранковића.

Други насртај на српска аутономна права извршио је угарски министар и барон Банфија 1895 године , желећи да, противно Георгијевој вољи, постави др Емилијана Радића за будимског епископа. С тим циљем је код цара испословао сазивање Светог архијерејсог синода. Патријарх се таквом облику мешања успротивио приликом отварања Синода, 18. септембра. Настојања барона Банфија нису уродила плодом.Радић није постао епископ, али је постао један од најљућих патријархових непријатеља, жестоко га оптужујући за разне проневере.

Радић у томе није био усамљен.Присталице радикала, окупљени око страначког гласила "Застава", испаљивали су своје беспоштедне стреле на патријархову личност. У том одијуму, чије се трајање протегло све до патријарховре смрти ,учествовли су и Јаша Томић, Стеван Јовић Крунислав, уредник часописа "Стража" и Јован Грујић Јота, уредник листа "Српског народа". Корени овог сукоба били су су много старији и неупоредиво озбиљнији, а лежали су у борби црквене јерархије и народних странака за превласт на српским народно-црквеним саборима.