ББНС лого

О Eкслибрису

Душан Салатић, председник Екслибрис друштва Војводине

Img_2619

Екслибрис код Срба

Екслибрис код Срба своје порекло води из рукописних записа и бележака на страницама књига с краја XII века. Записи говоре о томе ко је писао књигу, за кога је књига писана, и тиме одређују и власништво над књигом, тако да их можемо назвати власничким записом. Љубомир Дурковић Јакшић, пионир у проучавању екслибриса код Срба, ове власничке записе назива екслибрис у запису.

Мирослављево јеванђеље, најстарија рукописна књига писана српском ћирилицом, на последњој страници садржи власнички запис који потврђује да је Јеванђеље писано за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање, који је владао крајем XII века. Власнички запис Глигорија дијака први је протоекслибрис код Срба. Данас се Мирослављево јеванђеље, најчувенији споменик српске писмености, категорисано као културно добро од изузетног значаја Републике Србије, налази и на Унесковој листи "Памћење света" као споменик светске културне баштине.

Свети Сава (1174--1236) написао је типик (устав) за испосницу коју је саградио у Кареји, административном седишту Свете Горе, којим је прописан строги начин живота за монахе. Поред потписа Светог Саве, на Карејском типику утуснут је и печат у воску, који потврђује да је овај рукопис својина Карејске испоснице.

Све до средине XIX века Срби су својину над књигама обележавали власничким записима и белешкама, као и рукописним екслибрисима. Захарија Стефановић Орфелин, књижевник, бакрорезац, историчар, просветитељ (Вуковар, 1726. -- Нови Сад, 1785). Књиге је потписивао или означавао писаним екслибрисом: "Из књига Орфелинових", или "Захарија Орфелина сија књига". На корице својих књига, које је давао да се повежу у кожу, утиснуо је суперекслибрис, позлаћене иницијале "Z.O.". По смрти Орфелиновој, библиотека се налазила у торњу Саборне цркве у Карловцима, да би 1894. године била пренета у Патријаршијску библиотеку (Карловци / данас Сремски Карловци). За време Другог светског рата усташе су Патријаршијску библиотеку опљачкале и однеле у Загреб. После рата, библиотека је делимично враћена у Патријаршију у Београд, а Орфелинове књиге нашле су посебно место, ангажовањем управника др Љубомира Дурковића Јакшића.