ББНС лого

Савка Суботић - хериона уметничке
и културолошке еманципације српског грађанства у Војводини

Срђан Граовац, историчар
Љиљана Драгосављевић Савин, историчарка

Autori_esej1

Још од младалачких дана, образована, амбициозна и веома енергична, бавила се социјалним животом жена, а била је и позната реторичарка. Сумњало се да јој говоре пише њен супруг Јован Суботић. Међутим, тек после његове смрти успела је да докаже да је она ауторка тих говора. Све до данас остали су упамћени, често цитирани, њени ватрени говори о политичкој ситуацији у земљи, а посебно о положају жена у јавном животу. Умела је да говори сатима, без пауза и без посебних припрема и унапред припремљених бележака, односно теза. Поменуте говоре објављивали су најеминентнији часописи тог доба у Новом Саду, Београду, Загребу, Пешти, Бечу, Лајпцигу, итд. На можда најчувенијем предавању Савке Суботић "Жена на Истоку и на Западу", одржаном у Научном клубу у Бечу 17. (30) новембра 1910. године, а који је објављен у новосадском Бранику 1911. године и то као посебна публикација, Савка је између осталог казала: "...Закони духовног живота нису различни код човека и жене, а што се чини нека разлика то долази од разлике у занимању кроз столећа и од вишег школског образовања. Човек је слободан као птица у кавезу, може се слободно кретати у одређеним границама. Ту слободу, пак није природа ускратила женскињу, него мушкарац. Они су правом јачег на кућу ограничили делокруг жене...". Након наведеног предавања др Бернхард Минц назвао ју је "Die Mutter ihres volkes", односно "мајком свога народа", а њена популарност постала је општеприсутна у Ротердаму, Лисабону, Лондону, Глазгову, Копенхагену и Паризу. У великим европским престоницама уследила је велика потражња за преводима Савкиних радова, њеним фотографијама и биографијом. Век романтизма и националног препорода и те како је имао великог утицаја на делатност Савке Суботић. Национално-романтичарска епоха афирмације идентитетских карактеристика српског етноса, у духовно-манифестационој сфери на најбољи начин одражавала се студиозним истраживањем достигнућа народног епско-етнолошког стваралаштва и културног наслеђа етницитета. На подстицај супруга Јована, сама Савка је имала уверење да би проучавањем и афирмисањем народне уметности ткања женских рукотворина, у великој мери допринела промени статуса и слике жене у ондашњем јавном животу друштва Хабзбуршке монархије, али и свих осталих земаља Европе. Истовремено, афирмисањем народних женских рукотворина, романтичарски уметнички фундаменти културолошког идентитета српског етничког колективитета, савршено би допринели великом политичком подухвату националног ризорђемента енса целокупног српства. Због тога се Савка посветила изучавању везова и тканина, не само са подручја Српске Војводине, већ и из целог региона. Сматрала је да жена својим рођењем није предодређена искључиво за улогу мајке и домаћице, већ да има право на образовање и рад. На темељима материјалистичке философије Георга Бихнера и Ернста Хекела, изградила је сопствени поглед на свет који је подразумевао подстицање култа народне радиности за домаће потребе, али и за страна тржишта. На тај начин су и идеје либералног капитализма уграђене у философске и уметничке оквире Савкиног схватања улоге жене у јавном животу друштва. Наведене идеје описане су у њеном ненадмашном капиталном делу "О нашим народним тканинама и рукотворинама", публикованим у Летопису Матице српске 1904. године.