ББНС лого

Српска штампа у Новом Саду - Хумористичко-сатирични листови и штампарије

Љиљана Драгосављевић Савин, историчарка

Ljiljana_savin

"Штампа је огледало духовног живота и мерило висине образованости."
(Мелхиор Ердујхељи)

У демократском и парламентарном систему владавине, улога штампе у формирању независног јавног мнења, у стварању и формирању позитивне политике и једног изграђеног политичког правца у култури, просвети и привреди једне државе, не само да је врло велика, него је она најглавнији и одлучујући фактор. Публицисти дају правац јавном мнењу у политичким и националним питањима. Водећи политички листови Срба у Угарској били су Застава и Браник и њих су остали листови опонашали. Они нису имали премца у српској журналистици. Оба листа су се успешно борила за народну, школску и црквену аутономију, за економске интересе српског народа и очување националне свести. (О Застави и Бранику говори чланак Српска штампа у Новом Саду, Зачеци српске штампе Застава и Браник, Агора 14.6.2017.)

У Новом Саду су излазили политички листови на српском језику, који су спроводили мађарофилску, клерикалну и реакционарну политику. Први такав лист у дуалистичком периоду је Србски народ, финансиран од стране Карловачке патријаршије (патријарх Самуило Маширевић) и мађарске владе (на чијем челује тада стајао Ђула Андраши). Први број је изашао 13. октобра 1869. Он се сматра наследником конзервативно-клерикалног листа Напредак. Нови лист покренуо је Ђорђе Стратимировић, у договору са патријархом Маширевићем и уз његову материјалну помоћ. (Ђорђе Стратимировић био је пензионисани ц. кр. генерал у пензији, који је још у време Баховог апсолутизма обављао разне поверљиве послове за аустријску владу. Због раскалашног живота и великог броја деце, користио је славу стечену у револуцији 1848/49. године, да би дошао до значајних података, које је за новац достављао службеним круговима Беча.) По Стратимировићевим речима, Србски народ је основан са циљем да ради на уједињавању свих Јужних Словена под скриптом династије Обреновић. Стварни разлози били су другачији. Главни циљ је био да се свим силама супротставе Милетићевој Српској народној слободоумној странци, која је била конституисана јануара месеца исте те 1869. године, и да се припреми српско јавно мнење, у њихову корист, за расправе на народно-црквеном сабору. На чело овог листа Стратимировић је довео др Јована Грујића Јоту и Милана Димитријевића Грозног, обојица професори у Српској гимназији у Новом Саду. На захтев привременог управника гимназије Александра Гавриловића, Димитријевић је морао напустити уредничку дужност, јер се ње прихватио без дозволе гимназијског патроната. Тада је лист прузео Грујић, "највећи несретник", како га је назвао Милетић, Грујић је, чак, поднео оставку на место гимназијског професора 1870. године и пуних двадесет година налазио се на челу овог листа. За њих Василије Крестић каже да су били "слугани аустријске и мађарске владе" и да су "далеко од сваке помисли да учине нешто што би их довело у сукоб са господарима који су их плаћали". Стратимировић се касније правдао за све што је учинио злогласни Јота Грујић, који је, наводно, у његовом одсуству и без његовог знања, ступио у додир са мађарском владом и Србском народу дао правац који није био његов. Стратимировић је напустио компромитовани Србски народ и крајем 1872. Године покушао да образује "умерену, али либералну и независну србрску странку" и да покрене нови политички лист Србска политика. Његов лист никада није изашао. Слутећи да су се иза њега крили Андраши и његова влада, Змај је у својој Жижи иронично писао: "Није тамо, није -- већ у глави Андрашије". Србски народ наставио да заступа изразито реакционарна, клерикална, мађарофилска и крајње непопуларна национално-политичка становишта и зато га је мало ко читао. Грујићев финансијер постао је бачки владика (од 1881. године и патријарх), Герман Анђелић. Поред његовог новца Грујић је добијао и велику субвенцију од мађарске владе, која је 1891. године износила чак 4.000 форинти. Мађарске власти чиниле су му изузетне погодности, кршећи при томе и законске одредбе. Иако је 30 параграф XVIII чланка мађарског Закона о штампи из 1848. године јасно прописивао да ни један лист не може остати без кауције дуже од пола године, Србски народ је излазио без уредно уплаћене кауције више од четири године. Односи између Грујића и Анђелића су нарушени 1885. године, када је Павловић, уз помоћ мађарске владе и патријарха Анђелића, покренуо Наше доба и када се и овако мали број претплатника преполовио. Шеф одсека мађарског Министарства унутрашњих послова Лудвиг Јакелфалуши као владин комесар за Нови Сад и околину једном је у разговору рекао да је Грујић "бесни пас", али да му је баш зато и потребан, јер верно служи државним интересима, а док је таквих, биће и Мађарске. Захваљујући помоћи патријарха Анђелића и мађарских политичара Србски народ се одржао дуже од двадесет година. Када више није био потребан мађарској влади, његов уредник је био принуђен да га обустави 29. јануара 1891. године. Озлоглашеног Грујића мађарске власти су престале да плаћају, његови суграђани су га презрели, а материјално је сасвим пропао. (Беда га је толико притисла да је остао и без кревета, па је спавао на земљи. Због наплате неког дуга власт није имала ништа друго да прода до његовог одела.)