ББНС лого

Српска штампа у Новом Саду - Хумористичко-сатирични листови и штампарије

Љиљана Драгосављевић Савин, историчарка

Ljiljana_savin

Наше доба је био лист за политику, просвету и привреду, а уређивао га је др Стеван Павловић. (Др Стеван Павловић је некада био истакнути члан Милетићеве странке, бивши Милетићев скутоноша и његова друга душа, уредник Заставе, угледни писац и преводилац, председник Матице српске, члан Српског народно-црквеног и Угарског државног сабора, бивши кандидат за градоначелника Новог Сада. Нестајањем Милетића са политичке сцене, Павловић је из основа променио своју политику и прешао на страну конзервативаца, против којих се до јуче борио. Разлоге овакве политичке преорјентације треба тражити у тешкој материјалној ситуацији у којој се нашао (као отац седморо деце), сталном сукобу са властима, сумњичењима за саучесништво при убиству кнеза Михаила, разочарењу у дотадашње постигнуте резултате... После двадесет година служећи мађарској влади, Павловић ће доживети управо оно од чега је желео да побегне. Последње године живота проживео је у крајњој неимаштини, а од 1904. године до краја живота новчано га је помагала Матица српска, не обазирући се на његове пропусте и погрешке.) Први број је угледао светлост дана 15. јануара 1885. године. Финансијер ових новина био је патријарх Герман Анђелић, а оне су за узврат требале да заступају његов конзервативно-клерикални политички програм, који је одговарао једино њему и угарској влади. Сјајном почетку "Вражјег доба", како их је подругљиво називао Змај, у великој мери су допринели његови сарадници: Јаков Игњатовић, Ђура Вукичевић, Иларион Руварац, Евгеније Ђурковић, поп Панта Поповић, немачки етнолог др Фридрих Краус, генерал Аврам Ђукић, Аца Поповић Зуб, Теодор Мандић, Павле Риђицки и др. који су убрзо престали са њим да сарађују. Павловић ће се заситити новинарског посла, због материјалних тешкоћа, малог броја читалаца, непријатности које је доживљавао од својих сународника (политички противници су га тужили суду, а неки су се и физички обрачунавали с њим, као Миша Димитријевић који га је, са двојицом својих људи, налупао и то ће постати трач који ће дуго времена забављати Новосађане), а после смрти патријарха Германа изгубио је, не само финансијера и ментора, већ и свој извор обавештења. Иларион Руварац је о њему овако писао Васи Живковићу: "...Већег шепртљанца, звекана и магарца нема под небом него што је тај ваш др Стева Павловић. Признаје сад, да није за новинара и да од нове године неће више излазити Наше доба". Ни државна годишња субвенција од 1.600 форинти није могла спасити овај режимски лист. Новосадски велики жупан Виктор Флат је, јула 1891. године, јавио председнику мађарске владе, грофу Ђули Сапарију, да Наше доба излази у свега 350 примерака, од чега се 50 дели бесплатно, а 50 је куповала Калајева босанско-херцеговачка влада. Изразито мађарофилска оријентација Нашег доба је деловала одбијајућена српске читаоце, тако дас у многи избацивали овај лист из својих кућа, а од Павловића окретали главу И бежали. Последњи број Нашег доба изашао је 22. јануара, а Павловић је умро 6. фебруара 1908. године.