ББНС лого

Српска штампа у Новом Саду - Хумористичко-сатирични листови и штампарије

Љиљана Драгосављевић Савин, историчарка

Ljiljana_savin

У раздобљу у којем је српски народ у Угарској преживљавао тешку кризу, у политичком и јавном животу запажену, мада негативну улогу одиграо је инжињер Стеван Крунослав Јовић, пензионисани подофицир аустроугарске војске. Једино у таквој ситуацији Јовић се и могао наћи на челу Заставе и то два пута, током 1891. и 1893. Године. Након што га је Славко Милетић отпустио из уредништва, крајем јуна 1893. године, он је покренуо нови неполитички лист Стража, у Новом Саду, 5. Јула 1893. године. Лист је излазио два пута недељно. Од претходне замисли да његов лист постане нека врста надзорног органа целокупне политике Радикалне странке, Јовић се све више удаљавао, скрећући удесно и залажући се за неке опортунистичке ставове, нарочито према политици мађарске владе, српско-хрватским односима и обреновићевској Србији. Повезао се са озлоглашеним Јотом Грујићем, који је био један од његових главних, тајних сарадника. Након што су се угасиле његове новине, Грујић је у Стражи изражавао своју мржњу према патријарху Георгију Бранковићу, чега се Јовић касније стидео, тврдећи да је био у заблуди. Грујић је имао велики утицај на преобраћење Страже у политички, тј. лист Независне српске народне радикалне странке, 8. октобра 1894. године. Мађарска влада је Јовићу одобрила кауцију од 5.250 форинти и годишњу субвенцију од 2.000 форинти и то све с циљем да ради на разбијању јединства Радикалне странке и против приближавања и измирења Браниклија и Заставаша. Може се закључити да је Јовић спретно искористио назадовољство које је владало у радикалским редовима и овој странци задао снажан ударац. Стража је имала око 860-870 претплатника, углавном из интелигенције (адвоката, учитеља, свештеника), нешто мало трговаца, највише богатих сељака и чиновника са подручја Хрватске и Славоније. У почетку је Стража имала значајан број претплатника у Босни, где је Застави био забрањен улаз, али се тај број знатно смањио због сукоба са Заставом и подржавања Обреновићевске политике у Србији. Према обавештењима аустријске владе, породица Обреновић је мањим средствима финансирала Јовића, што је утицало на смер Страже и на изјаву краља Милана да је то за њега био најомиљенији лист. Сарадници Страже, поред Јоте Грујића, били су: Јован Благојевић, Јован А. Дера, Јован Ђ. Ћосић, Ђока Крушедолац, Паја Ђорђевић и Коста Дрндарски Лала. Када је Јовић испунио свој нечастни задатак и када мађарска влада више није имала никакве користи од њега, наредила му је да обустави излажење листа. Последњи број Страже појавио се 18. јануара 1896. године. Јовић је након тога прешао у Србију и изгубио се из политичког и јавног живота Срба у Угарској.

Последњи лист на српском језику који је помаган новцем мађарске владе јесте новосадско Српство. Власник овог листа био је др Миладин Свињарев, а уредник Ђорђе Поповић (до 1910. када га је заменио Свињарев, потом Љубомир Апић 1911. године). Први број појавио се 16. марта 1910. године. Био је то орган Српске народне странке у Угарској, која је формално основана после покретања листа, на збору у Жабљу 9. априла 1910. године, од некадашњих припадника Радикалне странке. (Припадници новоосноване странке названи су Српствашима и залагали су се за радикалну изборну реформу, корените економске, социјалне, политичке и административне промене угарског друштва, на капиталистичким основама.) Између Српства и Заставе вадао је прави рат. У листу Радикална реч следбеници Јаше Томића борили су се против радикалних дисидената, објашњавајући због чега су они напустили Радикалну странку и сузбијајући њихове нападе. Она је Српство називала "чедом блуда", тврдећи да се не зна ко му је отац, чиме се алудира на повезаност листа са мађарском владом. Српство је излазило два пута, потом пет пута недељно и током 1911. године лист је излазио у 1.000 примерака. На смер овог листа није утицала новчана помоћ мађарске владе, колико прелазак уредништва у руке Милана Л. Поповића, 1912. године. Ова мађарофил, опортунист и конзервативац је против себе изазвао читаво српско јавно мнење и присталице Српства добиле су подругљив назив "Подрепаша". Новосадско Српство је током свог целокупног постојања играло дволичну улогу, имало је И фазе "отежавања" кад није примал државне субвенције, правило је компромисе, додворавало се властима, али је настојало да се представи и као заступник српских интереса. После Првог светског рата Српство је објављивало само вести од Угарске телеграфске агенције и последњи број се појавио 12 августа 1914. године.