ББНС лого

Српска штампа у Новом Саду - Хумористичко-сатирични листови и штампарије

Љиљана Драгосављевић Савин, историчарка

Ljiljana_savin

Деведесетих година XIX века извршен је знатан помак у животу српске штампе. До тада су владали искључиво политички листови, начелни и борбени органи појединих странака, који, финансијски подржавани од политичких група, нису водили рачуна о расположењу и духовним интересима широке публике, и који су за љубав уводног чланка и полемике са противничким листовима занемаривали вести обичног живота и занимљивости. За развитак такве штампе од великог је значаја почетак продаје на број, колпортаже на улици. Деведесетих година јављају се и нови вечерњи листови, чији подлистак је обилно попуњаван сензационалним романима, с циљем да што више привуче и задржи пажњу читалаца. Права представа о српској штампи и њеним дометима крајем XIX и почетком XX века не може се добити ако се не погледа и њен бројчани баланс, као најопипљивија вредност. По једној библиографији за 1893. годину излазило је је укупно 135 листова штампаних ћирилицом (укључујући ту српске листове не само у Војводини, већ и у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори), од чега 11 у Новом Саду (у Београду 56). У Српском књижевном гласнику за 1910. годину, изашао је статистички преглед целе српске штампе у 1909. години, где се наводи да је у Новом Саду излазило 7 листова и часописа (у Београду 79). Од тог доба број српских листова стално расте, тако да је у Новом Саду 1911. године излазило 14 листова и часописа: Летопис Матице српске, Застава, Браник, Позориште, Невен, Врач погађач, Трговачке новине, Стармлади, Школски гласник, Српство, Слобода, Жена, Женски свет, Добротвор. Стармали је био хумористично сатирични лист, који је исмевао мане српског јавног живота и водио борбу са радикалима, либралима и демократама. До краја излажења остао је веран самосталцима. Власник и издавач је био М. Крстоношић, а уредник Петар Крстоношић. Излазио је нередовно, с прекидима. Први број је изашао 22. априла 1907, а последњи 19. октобра 1911. године, у издању штампарије д.д. "Натошевић". Месечни часопис Жена је био за поуку и забаву. Уређивала га је Милица Томић. Излазио је сваког првог у месецу, од 1. јануара 1911. до 1. јула 1914. године. Штампан је у српској штампарији Светозара Милетића. Часопис је био обновљен 1. фебруара 1918. и излазио је до новембра 1921. године, али под уредништвом Јаше Томића. Задруга "Добротвор" у Новом Саду издавала је истоимени лист, под уредништвом Милана А. Јовановића. Лист је излазио сваког месеца, почев од 1. јануара 1911, па све до јула 1914. године. Доносио је прилоге о социјалном збрињавању, о раду задруге и сл. Штампан је у штампарији Ђорђа Ивковића. Нови Сад је 1895. године добио два, могло би се рећи безначајна, хумористичко-сатирична листа, Лалин рабош и Муњу. Власник и издавач првога била је "Дружина Лалиног рабоша", а одговорни уредник Милош Токалић Соља. Када је Токалић напустио Лалин рабош, из ината према његовој дружини, покренуо је Муњу, коју је и уређивао. Његово место у Лалином рабошу заузео је Младен Николић. Први број рабоша појавио се 12. јануара 1895. године и он је штампан сваког четвртка, у штампарији Српске књижаре Браће М. Поповића. Муња је изашла око 10-15 дана касније и штампана је три пута месечно. Рабош није припадао ни једној странци, али је често оштрим и увредљивим речима и карикатурама говорио о личностима из јавног живота. Најчешће прозвани били су: патријарх Бранковић, Михаило Полит Десанчић, Стева Поповић, Јован Грујић Јота и Александар Сандић, како и Јосип Франк (због залагање за признање Срба у Хрватској). Заставу је сумњичио да је плаћенички орган Карађорђевића, а Муњи се ругао због неписмености и слабог хумора. Ови хумористичко-сатирични листови нису били дугог века. Редакција Лалиног рабоша се већ 27. фебруара 1895. године, у свом четвртом броју, опростила од читалаца. Застава је предвиђала како ће "навала од стране претплатника угушити Муњу". Изгледа да се остварило њено предвиђање.