ББНС лого

Српска штампа у Новом Саду - Хумористичко-сатирични листови и штампарије

Љиљана Драгосављевић Савин, историчарка

Ljiljana_savin

Штампарска, издавачка и књижарска делатност представља непроцењиву вредност у историји Новог Сада. То је огромно богатство у историјској баштини овог града, које се може меритии са најразвијенијим књишким фондовима далеко већих и старијих европских гардова. Остали су извандредни опуси у стваралаштву: браће М. Поповића (Кирило Ћира Поповић (1839-1912) и Ђорђе Ђока Поповић (1846-1907)), Луке Јоцића 1839-1926, Арсе Пајевића 1841-1905 и Светозара Огњановића 1869-1927. У плеја ди знаменитих књижара и издавача забележени су неки енормни резултати који се тешко схватају и данас, без обзира на савремену технологију, модерну производњу и виши културно-образовни ниво читалачке публике. Треба навести само један пример који ће бити убедљива илустрација: "Од 1875. до 1905. новосадска књижара Браће М. Поповића објављује 950 разних штампаних дела у преко 3 милиона примерака и уложеним огромним капиталом од преко 200.000 форинти за та издања". За ту највећу књижару, не само код Срба у Војводини, већ и уопште, забележено је: "Њихове књиге биће дистрибуиране од Цариграда до Њујорка". У каталогу те највеће српске књижаре и штампарије наведено је 1907. године ово: "Напомињемо још и ово својој браћи у прекоморским земљама у Америци, Азији и Аустралији, да ће им се за њихове потребе најтачније обавити кад за поручене књиге унапред новац пошаљу, било преко поште или којег новчаног завода. Како новац примимо, наредба ће се извршити". Тако се рекламирала тада највећа српска књижара на свету. Арса Пајевић је још седамдесетих година XIX века преузео од др Јована Суботића некадашњу Платонову штампарију. Он је тако имао и књижару и штампарију. Штампарију је продао Ђорђу Ивковићу, 1895. године. Ивковићеву штампарију, односно Платонову -- Суботићеву -- Пајевићеву, основао је Данило Медаковић још 1848. године. Арса Пајевић и његова жена Анка остали су упамћени и као велики добротвори српског народа. (Оставили су око 200.000 круна Српској гимназији, око 16.000 круна српској Вишој девојачкој школи у Новом Саду, били су једни од оснивача задруге Српкиња Новосаткиња, помагали су гладнима на Косову, школовали су неколико српских младића... Међу наградама и признањима истичу се два државна ордена, која је Арса Пајевић добио од књаза Николе и краља Александра.) Он је штампао скоро све Змајеве листове: Стармали (1878-1889), Невен (1880-1889), Јавор (1889-1891) и био је њихов мецена. Осим тога, штампао је и велики број листова и других публикација: Браник (1885-1914), Српски Сион (1891), Историју Новог Сада (1894) и др. Бавио се и литерарним радом. У кући Арсе Пајевића становао је и највећи српски комедиограф Бранислав Нушић, док је био управник СНП-а. Пајевићева кућа је била стециште књижевника, културних и јавних радника оног времена, а после Првог светслог рата у њу је смештена Српска читаоница. После смрти Арсе Пајевића 1905. године, његову угледну књижару преузима Светозар Огњановић, 1906. године. Огњановићеву богату књижару опљачкали су Мађари, 1914. године, спаливши поједине збирке, у вредности од 80.000 круна. Епитет најстарије понела је књижара Игњата Фукса, коју је 1843. године отворио тадашњи новосадски књижар Јован Каулици. Фуксова штампарија није имала ни народносно, ни политичко обележје. Сматрала се, додуше, као за неку немачку штампарију по свом власнику, а и зато што се у њој штампао немачки недељни лист. У Фуксовој штампарији су били штампани и многи српски листови: Даница, Комарац, Сељак, Домишљан, Путник, Недељни лист, једно време и Јавор. У листу Застава, априла 1880. године, појавио се оглас да Лука Јоцић и Ђорђе Ивковић отварају своју књижару (у Дунавској бр. 16). У Историјском архиву Новог Сада чува се акт од 26. октобра 1881. године, којим је министарство унутрашњих послова Угарске издало одобрење Л. Јоцићу и Ђ. Ивковићу да могу да издају и растурају књижевне и школске књиге, као и слике и школски прибор. Ово потврђује и други акт од 6. септембра 1881. године. Ђорђе Ивковић се одвојио од свог партнера 1888. године, да би убрзо основао своју књижару и штампарију. Лука Јоцић је своју књижару постепено распродавао , да би се првих година XX века и угасила. У српској штампарији др. Светозара Милетића штампан је лист Застава, Вечерњача, Завичај, Недељне новине, Радикална реч, Жена и др. Пред почетак Првог светског рата у Новом Саду било је 14 штампарија. Зато се говорило да је Нови Сад мали Лајпциг, јер се некада у том граду штампало највише немачких књига.

Погледајте овај есеј као дигитални објекат