ББНС лого

Српски учитељ у Угарској 1778-1918.

др Саша Марковић

Sa_a_markovi_

Хабзбуршка монархија је временом, захваљујући одговорној и примереној времену државној политици попримала обличје модерне државе епохе просветитељства. Владари попут Марије Терезије, а потом и њени синови Јосиф и Леополд у периоду од 1740. до 1792. утицали су на свестран друштвени развој државе, а што се огледало и кроз квалитетнији живот поданика. "Сва три владара су се трудила да оснаже и учине ефикаснијом државу и да подигну степен цивилизацијске развијености и животног стандарда становништва". Прокламовани меркантилизам, у аустријској верзији камерлизам, инсистирао је на стварању државног апарата чија је улога требала да буде одлучујућа у креирању оданих поданика. Држави је био потребан поданик који је могао да разуме све комплексније друштвене односе и мотивисани патриота.

Овај неизбежни процес неговања сазнања и афирмација све обилнијих актуелних научних достигнућа наметао је развој школства као државног контролисаног система. До појаве просветитељског приступа, односно потраге за научним објашњењем и упућивањем што већег броја људи у њена достигнућа, школство генерално, па тако и у Хабзбуршкој монархији се сматрало унутрашњим послом конфесије. Овакав стереотипни приступ почео је да се мења, пре свега развојем размишљања о васпитању, формирања нових системских погледа у вези са развојем науке која се тим изузетно битним процесом за развој друштва бави и неизбежним освртом на Антику. Најоригиналнији, најутицајнији и најпризиванији мислилац и покретач разовја модерне дидактике био је Чех, Јан Амос Коменски (1592-1670). "Коменски је много утицао на педагошку мисао и праксу свога времена." [1]. Коменски је у правом смислу просветни класик јер су његова дела поставила неке непревазиђене принципе дидактике, односно "вештине учити другога" [2].