ББНС лого

Васа Стајић - социјални хуманиста и национални педагог

др Милош Савин, историчар
др Саша Марковић

Autori_esej5

Биографски осврт

Животни пут Васе Стајића увелико одређује карактер његове личности. Скромност, истрајност, посвећеност, занесењаштво у боље сутра, рањива правдољубивост, хумана социјалност и поверење у моралност народа само су понеке од препознатих особина код Васе Стајића током његовог живота [1]. Рођен је 10. фебруара 1878. у Мокрину, а преминуо је на исти дан 1947. у Новом Саду. Његова породица је била скромног материјалног статуса, али је одатле Стајић усвојио и доживотно спроводио идеју о поштењу. Након завршетка основне школе у Мокрину, гимназију је похађао, прву годину у Кикинду, а потом у Сремским Карловцима. Већ тада се није мирио са опортуним ставовима српске грађанске просвете у Аустро-Угарској монархији, држећи до става да је безидејна, комформистичка и национално деструктивна. Због својих иступа био је избачен из гимназије у Сремским Карловцима, па је школовање завршио у Сењу. Студирао је право и филозофију у Паризу, Лајпцигу и Будимпешти где је и дипломирао 1902. До почетка Првог светског рата Стајић је био посвећн национални радник који је радио, између осталог и у Пакрацу, а потом и као професор на Учитељској школи у Сомбору од 1906. године.

Неустаљеност у стварању каријере просветног радника проистицала је из његове непомирљивости према догматизованом клерикализму и његовом утицају на школство код Срба у АУ монархији као и из запуштеног односа према националној идеји. Трагајући за идентитетом српског патриотизма он је покренуо часопис Нови Србин и укључио се у Народну одбрану, организацију чија је намера била неговање и јачање идеје српства. Због тога је био на удару органа власти. У ратном времену, и док је служио казну остао је доследан својим идејама. И након Великог рата Стајић је наставио са просветним радом највише кроз свој списатељски опус и кроз рад у Матици српској. Повремено је учествовао и у њеном организационом раду. Био је њен секретар (1920 -1922.) и председник (1935-1936. и 1947.). За Стајића, српска национална идеја се остварила кроз југословенску државу и било је потребно учинити све да она функционише као држава. Отуд његова орјентација од Новог Србина према часопису Нова Војводина. Ипак, Стајићева доследност у просветним идејама и у политичкој мисли, протумачена од политичке елите као крутост, анахроност и несналажљивост, имала је рефлексију кроз његову постепену политичку маргинализацију. Политиканство испред политичке мисли није била еволутивна водиља Стајићевог стваралаштва.