ББНС лого

Васа Стајић - социјални хуманиста и национални педагог

др Милош Савин, историчар
др Саша Марковић

Autori_esej5

Сустрет са ствараоцем

Сусрет са стваралаштвом Васе Стајића оставља утисак тешко достижног. Имајући на уму данашњи однос према написаној речи, стајићеве хиљаде и хиљаде страница изгледају потпуно анахроно [2]. Њихово упознавање и тумачење, на против, Вас упућује у нову стварност која све изнова преиспитује и тражи одговоре. Стајић, током свог живота има сталну потребу друштвеног ангажовања. Живот доживљава као мисију која нема устручавања и чији континуитет, иако подложан искушењима, одолева и траје. Стајић је поклоник идеја он је и социјалиста и националиста. Његов социјализам није оног типа каквим га својатају његове назови присталице након Другог светског рата. Стајић није идеолог већ идеалиста. Његов национализам критикују острашћени јер недовољно уздиже дело сопственог народа, док у другим народима, нарочито блиским, не види потенцијалну опасност већ потенцијалну сродност.

Оно што представља заједничку нит Стајићевих социјалних и националних идеја био је хуманизам. "Сва питања националне политике и патриотизма своде се мени...на ово: колики ће бити педаљ земље што ће га хуманизовати људи што говоре нашим језиком" [3]. Он је непоправљиви хуманиста до којег се долази моралном чистотом, социјалном правдом и просвећивањем. Његова истрајност у идеји изгледала је наивно у судару са политички реализмом, а Стајић није често био спреман да то прихвати. Он је остао одан идеји и његово проучавање прошлости и савременог тренутка почивало је на откривању потребе о неопходности поверењња у човека који је праводљубив и који кроз стално проширивање свог сазнања одолева искушењима. Он остаје усамљен јер није био прилагодљив. Није био спреман на компромис који је мотивисан ситним интересом. Стајићево прихватање компромиса подразумевало је узрастање у идеји а не узрастање у интересу. Људи су постајали прилагодљивији а Стајић их није пратио, повукао се у истраживање, а књиге су му биле одговор на странпутице у које се клизило. Његова преданост и доследност у одбрани потребе просветног развитка, у сусрету са страначким политикантством изгледали су као декор наивног човека који не припада времену нити епохи.